Prvo je potrebno dobro oprati papriku i ukloniti trule delove ukoliko ih ima (nožem naravno). Rernu treba zagrejati na najjače. Kod mene je to 300 stepeni, ali dovoljno je i onih 250 na nekim rernama. Nije dobro peći na slabijoj temperaturi jer će se tad paprike više kuvati nego peći i izgubiće dosta soka (a sa sokom i vitamina), a poenta je da se ljuska što brži ispeče i odigne kako bi se mogla ljuštiti. Poređate što više paprika u pleh, slobodno ih možete nagurati jer se one malo izduvaju i smanji im se zapremina, i stavite u rernu.
E sad, ključno pitanje, koliko dugo peći? Preciznog odgovora nema. To zavisi od rerne do rerne. Ali poenta je ne prepeći kako se ne bi i „meso“ paprike ugljenisalo i bilo neupotrebljivo, i kako bi se sačuvalo bogatsvo vitaminom C koji se nalazi u velikim količinama u mesnatom delu, a opet mora se dovoljno ispeći kako bi se mogla ljuštiti posle. Najbolje je da je pratite, pa kad vidite da su određeni delovi ljuske pocrneli (što nije strašno, samo ne treba cela paprika da bude kao ugljenisana), a ostatak se smežurao i odigao (pratite slike), tada je vreme da je okrenete.
Sve paprike prevrnete na drugu stranu, neke će već i s te strane biti polupečene, možda i pocrnele, ali je potrebno i tu stranu dopeći do otprilike istog izgleda kao i prvu, samo što će to ipak kraće trajati, opet pratite izgled i već kod druge ture ćete znati kako i šta.
Još jedna vrlo važna napomena – bilo bi dobro da imate dva pleha koja ćete naizmenično koristiti, radi uštede vremena i energije. Naime, kao što se može primetiti na prethodnoj fotografiji, paprike puštaju svoj sok koji se prilikom pečenja skori na plehu i posle svake ture ga je neophodno ukloniti, kako se ne bi prepekao i potpuno slepio s tepsijom. To nije teško kao što možda izgleda, potrebna je samo vrela voda i žica za sudove i vrlo lako silazi.
Kad se obe strane ispeku, sledi potparivanje. Uzmete veće lonce u koje stavite najlonsku kesu i u nju ređate redom paprike, potom zavežete kesu i poklopite lonac i ostavite da stoji nekoliko sati, a može i ceo jedan dan. Što se bolje potpari, bolje su ljušti! Što se skladištenja tiče, postoje dve varijante.
Prva je varijanta moje babe da u kese za zamrzivač pakujete neoljuštenu papriku i tako je zamrznete, jer se ona navodno nakon odmrzavanja mnogo lakše ljušti. Meni lično je mnogo lakše da ceo proces dovršim odmah dok sam u elementu i „uprljana“, jer se može desiti da kad budem želela salatu na zimu, budem lenja da je ljuštim pa odustanem od toga, ili budem u velikoj žurbi i nemam vremena za čišćenje. Paprika koja se dobro ispekla i potparila vrlo lako se čisti. Treba vam jedna vanglica s vodom, kesa za otpatke i posuda za oljuštenu papriku. Peteljka skoro sama ispada kad je povučete, ali obazrivo s tim da ne pokidate i pola „mesa“. Ljusku takođe pažljivo svlačimo da ne povuče meso. Ako na nekom mestu ne može da se odvoji od mesa, bolje je ostaviti nego izgubiti dragoceni sastojak, ali crne delove ipak treba ukloniti. Na kraju papriku možemo rascepiti i izvući semenke (to lako ide povlačenjem prstiju po površini paprike, a i može se isprati paprika u onoj vanglici s vodom, taman spadne i prljavština od gareži). Po mojoj baki, pravoj domaćici ne sme da se provuče ni jedna jedina semenka! Na kraju napravite paketiće za zamrzivač po vašoj meri i posao je završen! Jupi!
Izvor: receptizabrzaijednostavnajelaaa.blogspot.ba
